Srpska i evropska desnica

danasPopulizam desničarskih partija dobija značajan momentum u zemljama Evrope. Dok izlaznost glasača opada, uticaj velikih partija se smanjuje i politički spektar fragmentuje. Izbeglička kriza i nedavni teroristički napadi u Parizu dali su vetar u leđa desničarima širom Starog kontinenta i učvrstili njihovu već solidnu podršku u glasačkom telu brojnih zemalja, a posebno Nacionalnom frontu u Francuskoj. Ono što je odmah primetno je da je internacionalizam levice nedovoljno jak da mobiliše glasačko telo i odupre se nacionalističkom diskursu desnice.

Štaviše, opšti osećaj u Evropskoj uniji je da problemi dolaze spolja, i okretanje sebi se vidi kao potencijalni odgovor na goruće probleme sa kojima se Unija i njene članice suočavaju. Stoga ne začuđuje činjenica da je, iako se profil desničarskih partija u Evropi fundamentalno razlikuje, svima zajednički konsenzus o odbijanju daljih koraka evropskih integracija, ali i pozivanje na dezintegraciju sistema Unije. I upravo to je ključna razlika između evropskih i srpskih desničara. Izuzetno je važno reći da su desničarske partije u Evropi, poput Nacionalnog fronta, postale prvenstveno antisistemske partije koje svoju podršku crpe iz opšteg nezadovoljstva sistemom.

No, kako u Srbiji sistem ne postoji, ni partije ne mogu biti antisistemske, već isključivo antirežimske. Evropske i srpske desničare povezuje – mržnja prema Evropi, manjinama, drugim religijama, imigrantima, i različitosti bilo koje vrste. Diskurs i jednih i drugih se bazira na odbrani nacionalnih vrednosti, rodoljublju i bogoljublju, a glavna pretnja i izvor problema su upravo drugačiji od njih, u bilo kom smislu. No, dok je evropska desnica “umivena“ i razume da se politička važnost ostvaruje korišćenjem osećaja razočarenja u Evropsku uniju, straha od terorizma i mobilizacijom gubitnika kapitalizma, desnica u Srbiji raste na nacionalističkom diskursu koji je kod nas i dalje dovoljno snažan da taj rast podrži. Frustracija porazom nacionalističke politike Srbije devedesetih godina nije iščezla i njeni ostaci još uvek postoje. Kao rezultat te politike, i delovanja njenih ostataka, Srbija ima nacionalnu krizu identiteta. Večno između Rusije i Zapada, kapitalizma i socijalizma, evropskih i nacionalnih vrednosti, Srbija danas ne zna gde pripada, i fundamentalno ne razume svet u kome se nalazi. Prirodno, to se ogleda i u političkim izborima koje Srbija pravi. Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik Nove srpske političke misli, objašnjava da je Srbija izabrala Vučića jer: “nije imala snage da izabere bilo šta: ni Evropu, ni Rusiju“. Tome u prilog ide i “rusifikacija nacije“ kojoj svedočimo, a koja dolazi od desno orijentisanih partija i Srpske pravoslavne crkve: nadmoćnost pravoslavne civilizacije, vizantijsko nasleđe, slavenstvo, i (upitna) istorijska pomoć koju je Rusija ikada pružila Srbiji.

Nesposobnost vladajuće elite da pokrene obećane reforme i unapredi stanje u zemlji, kao i često predstavljanje Evropske unije kao “ucenjivača“, svakako dolazi naruku proruskim strujama koje deluju u zemlji. Uticaj ruske meke moći se sve više oseća u regionu i navodi na zaključak da Rusija ima jasno definisanu strategiju prema Zapadnom Balkanu, u kome vidi Srbiju kao ključnu zemlju. U sve češćim konfliktima sa Zapadom, pre svega Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom, Rusija je i te kako svesna da destabilizacija Zapadnog Balkana nju ne košta gotovo ništa, dok bi Evropsku uniju mogla da košta mnogo. Podela regiona na zapadnu i rusku sferu uticaja je svakako jedan od ruskih ciljeva, i dok Rusija, barem ne otvoreno, ne osuđuje pridruživanje Srbije Evropskoj uniji, rusko rukovodstvo je jasno protiv pridruživanja Srbije NATO-u. No, da ruski uticaj ne staje samo na Balkanu, govori i činjenica da je i francuski Nacionalni front nedavno dobio izuzetno povoljan kredit od Rusije, kao i da članovi te partije, poput Emerika Šoparda i predsednice Marin le Pen, govore o tome da je Srbija nepravedno napadnuta od stane NATO-a, između ostalog i zbog toga što je tradicionalni ruski saveznik. Izjave ove vrste dodatno raspiruju plamen nacionalizma za koji Rusi i te kako znaju da i dalje u Srbiji gori, i koji treba hraniti kako bi do destabilizacije regije došlo.

Što se tiče domaće političke scene, u Srbiji je trenutno registrovano tri ruske manjinske stranke: Stranka Rusa Srbije, Srpsko-ruski pokret i Ruska stranka, dok jedna čeka registraciju – Jedinstvena ruska stranka, kao i tradicionalne partije koje otvoreno podržavaju okretanje Rusiji – DSS, SRS, Dveri i Treća Srbija. Dok je nemoguće predvideti izborne rezultate manjinskih stranaka, jer su retko deo istraživanja javnog mnjenja, ista istraživanja pokazuju da većina građana Srbije pozitivno gleda na savez sa Rusijom. Dakle, mobilisanje proruskih osećanja ne bi trebalo da bude problem za te partije, ali problem sa kojim će se suočiti je udaljavanje od obećanja stabilnosti i boljeg života koje Evropa nudi, a koje nisu nužno prisutne u proruskom diskursu. U slučaju većih stranaka, poput SRS-a i DSS-a, kao i Dveri, gotovo je sigurno da će se te stranke naći u novoizabranom sastavu Parlamenta nakon prolećnih izbora. Štaviše, istraživanje Nove srpske političke misli pokazuje da je Vojislav Šešelj, nakon Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, politički lider koji građanima uliva najviše poverenja i to je svakako podatak koji bi trebalo da građane, a i političke lidere, motiviše da razmisle kako je do toga došlo.

Na kraju, u zemljama koje imaju dugu demokratsku tradiciju, prisustvo partija koje su krajnje desno orijentisane u parlamentu ne predstavlja poraz demokratije, već suprotno, jer su te demokratije dovoljno snažne da ih izdrže. Ipak, u mladoj demokratiji kakva Srbija jeste nije najjasnije kakve će političke posledice potencijalni povratak desnice u Narodnu skupštinu imati po zemlju i njenu opredeljenost za Evropu. Ono što je sigurno je da domaćoj desnici veze sa njihovim evropskim partnerima ne fale, a da podrška i jednima i drugima dolazi iz Rusije. Da li su građani Srbije nakon tri i po godine neopredeljenosti Aleksandra Vučića i njegove vlade uvideli da moraju napraviti ideološki izbor i izboriti se sa svojom krizom identiteta? Videćemo 24. aprila, najverovatnije.

 

Autor: Marko Čeperković student Instituta političkih nauka u Parizu i Londonske škole ekonomije. Tekst je izvorno objavljen na portalu European Western Balkans.

 

Advertisements