Balkanski model autoritarizma: 6 sličnosti političkih režima u Makedoniji i Srbiji

U poslednje vreme se često mogu u medijima videti tekstovi koji ukazuju na sličnosti između političkih režima u Srbiji i Makedoniji. U razmaku od svega nekoliko godina, u ove dve zemlje razvila su se dva po mnogo čemu slična režima koji imaju značajne zajedničke odlike. Iako često poređeni sa režimom Viktora Orbana u Mađarskoj, oni predstavljaju specifičnu balkansku verziju autoritarnosti, svojevrsnu formu „soft-putinizma“, populističku vladavinu sa demokratskom fasadom iz koje se crpi legitimitet za njeno autoritarno delovanje. U ovom tekstu ćemo ukazati na određene sličnosti između ove dve zemlje i perioda vladavine njihovih premijera, Nikole Gruevskog i Aleksandra Vučića. Neke od njih su ključne za razumevanje logike funkcionisanja ovih režima, dok se druge tiču objašnjenja njihovog nastanka i učvršćivanja u specifičnim okolnostima Zapadnog Balkana. Time bi se htelo reći da ove sličnosti između dve zemlje nisu slučajne, već da je u pitanju slična, ako ne i identična matrica osvajanja vlasti i sistema vladavine. Kako su Nikola Gruevski i njegov VMRO-DPMNE došli na vlast šest godina pre Aleksandra Vučića i SNS, moglo bi se reći i da se u Srbiji primenjuje „makedonski model“ političkog režima. Ostavljajući po strani ovakve spekulacije, ovde ćemo analizirati šest sličnosti između pomenuta dva režima, odnosno njihovih vladajućih stranaka i njihovih lidera.

Nikola Gruevski je postao premijer Makedonije 2006. godine, nakon pobede njegove stranke VMRO-DPMNE (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija – Demokratska partija za makedonsko nacionalno jedinstvo) na parlamentarnim izborima. Aleksandar Vučić i njegova SNS (Srpska napredna stranka) osvojili su vlast 2012. godine kao najjača stranka na parlamentarnim izborima, ali budući da je premijersko mesto prepušteno manjem koalicionom partneru, Socijalističkoj partiji Srbije (SPS), Vučić je u toj vladi obavljao funkciju Prvog potpredsednika vlade. Iako je još tada važio za prvog čoveka vladajuće koalicije, nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2014. godine Vučić i zvanično postaje premijer, stajući tako i de facto i de jure na čelo države.

  1. Stranke: SNS i VMRO-DPMNE, od nacionalista do proevropskih snaga

Obe stranke imaju veoma sličan proces ideološkog sazrevanja i ideološku pozadinu koja se bazirala na nacionalizmu, populizmu i konzervativizmu. Kada su lideri ovih stranaka shvatili da je sa tih pozicija nemoguće doći na vlast, menjaju ideološku agendu, deradikalizuju se i postaju proevropski orjentisane, sa pozicijom umerenog desnog centra. Dve godine pošto su osvojile vlast i učvrstile se, ostvarile su rezultat od skoro 50% osvojenih glasova na parlamentarnim izborima.

VMRO-DPMNE je zaokret napravila devedesetih godina, dok je vladu prevodila danas opoziciona SDSM. Posle loših rezultata i pada sa vlasti, dešava se i prevrat u VMRO-DPMNE i osnivača i dotadašnjeg predsednika partije Ljupču Georgievskog koji je na čelu stranke bio od njenog osnivanja 1990. menja Nikola Gruevski 2003. godine, bivši ministar finansija u njegovoj vladi. Gruevski postaje predsednik vlade 2006. i od tada pa do danas traje proces „putinizacije“ ili „orbanizacije“ Makedonije. Vlada Nikole Gruevskog je na spoljnom planu zvanično za ulazak u EU i NATO, ali unutrašnja politika se bazira na urušavanju institucija, gušenju slobode govora i delovanja, kontroli medija, nepotizmu i različitim formama anti-liberalnog delovanja.

SNS je nastala je kao otcepljena frakcija nacionalističke Srpske radikalne stranke. Retorika i ideološka pozicija SRS-a devedesetih godina bi se mogla definisati kao militantni nacionalizam i nije im omogućavala da dođu na vlast. Bili su deo vlasti 1998-2000, a kasnije, iako su često osvajali najviše mandata, nisu imali koalicionog potencijala zbog svoje ekstremne politike. Posle nekoliko poraza od proevropskih snaga, deo radikala je shvatio da se matrica mora promeniti i deradikalizovati,  i da je jedini način da se vlast osvoji upravo „proevropska agenda“, uz jasno distanciranje od nacionalizma devedesetih.

  1. Lideri, Nikola Gruevski i Aleksandar Vučić

Obojica rođeni 1970. Godine, Nikola Gruevski i Aleksandrar Vučić su na glavnu političku pozornicu stupili kao sporedni likovi – Gruevski kao drugi čovek Ljupča Georgijevskog, a Vučić kao čovek od poverenja prvo Vojislava Šešelja u SRS-u, a onda i Tomislava Nikolića, posle raskola SRS-a i SNS-a. Ono što ih spaja jesu pragmatizam, mladost, energičnost, obrazovanje i beskrupuloznost, kao i autoritaran nastup.

Imidž im je gotovo identičan – fanatici posvećeni poslu daleko više od saradnika, energični porodični ljudi usmereni ka bolnim reformama; često u ulozi razrednog starešine u odnosu sa ministrima i partijskim kolegama. Poštovani od strane zapadnih partnera, osporavani od strane opozicije. Obojica su prve izbore dobili pričom o borbi protiv korupcije. Obojica su svoje partije doveli do istorijskog rezultata od skoro 50% osvojenih glasova.

Posle dolaska na vlast, i Vučić i Gruevski su posezali za prevremenim izborima kako bi učvrstili svoju vladavinu. Takve vanredne izbore, za čije su raspisivanje davana neubedljiva objašnjenja, je obično pratilo predizborno hapšenje tajkuna, kao i priče o reformama i borbi protiv kriminala i korupcije.

  1. Veliki projekti izgradnje

Grandiozni građevinski projekti kojima je jedan od ciljeva i ubiranje političkih poena postali su odlika vlasti Nikole Gruevskog. Suština projekta Skopje 2014 koji je pokrenut 2010. je bila izgradnja oko 20 monumentalnih zgrada i 40  spomenika u antičkom stilu kako bi se time potvrdio osporavani antički identitet današnje Makedonske nacije. Centralno mesto na trgu je zauzeo spomenik Aleksandru Velikom, uz spomenike caru Samuilu, vizantijskom caru Justinijanu i kralju Marku Mrnjavčeviću, ali i ličnostima iz savremene istorije i kulture. Projekat je koštao po nekim procenama više od 500 miliona evra i finansirala ga je makedonska vlada, a ceo proces je obilovao netransparentnošću.

U Srbiji je slična situacija sa Beogradom na vodi. Premijer Vučić je procenio da  bi kampanju bilo dobro bazirati na projektu Beograd na vodi, pored priče o bolnim reformama i borbi protiv korupcije. Ceo projekat Beograda na vodi je, kao i projekat Skopje 2014, skoro potpuno netransparentan. Počev od nepostojanja kvalitetne javne rasprave, nejasnog davanja zemljišta strancima, raznih tajnih ugovora, itd.

  1. Odnos prema medijima

Prema izveštaju Reportera bez granica, Makedonija je 2006., u prvoj godini vlade Gruevskog, bila na 43. mestu u svetu po slobodi medija sa indeksom 8,75, dok je u prošloj 2015., po izveštaju iste organizacije, Makedonija na 117. mestu, sa indeksom 36,26, dakle, više nego četiri puta negativnijim nego pre 9 godina, što je svrstava u neslobodne zemlje po pitanju medija. To je posledica potpunog medijskog mraka koji je VMRO-DPMNE za 9 godina vladanja uveo. U Makedoniji skoro da ne postoji nijedan relevantan slobodan medij, bio on elektronski ili štampani.

Situacija u Srbiji i dalje nije tako dramatična, ali je na dobrom putu da to postane. Misteriozno nestajanje kultnih emisija, tabloidski napadi u kojima se krše principi zdravog razuma, a ne samo novinarstva, nepostojanje kritike u relevantnim medijima – sve nabrojano je srpska svakodnevnica. Prema izveštaju Freedom House o slobodi medija u 2014., Srbija je zemlja koja je zabeležila jedan od najvećih padova na listi medijskih sloboda, i sada je ocenjena kao „delimično slobodna“, pozicionirana na 80. mestu od 199. analiziranih zemalja. U izveštaju se navodi da je Vučićeva vlada pojačala pritisak na medije, govori se otvoreno o cenzuri i ukidanju emisija sa kritičkim sadržajem.

  1. Državni udar(i)

Za kovanicom „državni udar“ se često poseže u Makedoniji i Srbiji. Matrica je ista, likovi i scenario nešto različiti. U Makedoniji je situacija mnogo ozbiljnija. Najpre je u septembru 2013. godine uhapšeno 20 ljudi pod optužbom za špijunažu i organizovani kriminal, u akciji „Špijun“. Inače se radilo o ljudima iz različitih sfera života, novinarima, NVO aktivistima, pripadnicima bezbednosnih službi, a svi su bili kritičari aktuelne vlasti. Nakon toga, u februaru 2014. se sprovodi velika akcija u kojoj je uhapšen lider opozicije Zoran Zaev, pod optužbom za planiranje državnog udara i kršenje ustavnog poretka. Pozadina svih hapšenja je zapravo bio pritisak na Zaeva i opoziciju koji su objavili da poseduju niz dokaza za korupciju aktuelnog premijera, kao i ostale dokaze koji pokazuju da je makedonska vlast masovno prisluškivala građane. Retorika o izdajnicima, stranim obaveštajnim službama, špijunima i državnim udarima je dobro poznat metod obračunavanja sa neistomišljenicima u autoritarnim državama. Nedavno je predsednik Makedonije Đorđe Ivanov abolirao sve učesnike afere o prisluškivanju, čime su tenzije ponovo podignute i ponovo se pominje državni udar.

U Srbiji je vest o mogućem državnom udaru prva objavila stranka Treća Srbija. U decembru 2014. su izdali saopštenje u kojem su do detalja naveli kako se sprema državni udar, iza  koga će navodno stajati razni NVO aktivisti, novinarska udruženja, strane službe. Slučaj sa padom helikoptera je doneo za sobom i napade na ombudsmana Sašu Jankovića da vrši „napad na vojsku“, da „urušava institucije države“.

Nedavni bizarni nastupi provladinog novinara Dragana J. Vučićevića i najava državnog udara su bili višnja na šlagu dugo pripremanog spina o državnom udaru. Glavni Vučićevi „spin doktori“, Vučićević i TV Pink su svojim specjialima „Rušenje Vučića“ prešli granice, ne samo novinarske etike, nego i zdravog razuma. Do ovog trenutka (april 2015.), Vučićević se već 3 puta pojavio na TV Pink sa najavama za državne udare koje navodno sprema opozicija u Srbiji. Nejasno je zašto institucije ne reaguju, jer se radi o veoma ozbiljnim optužbama koje izazivaju paniku kod građana.

  1. Proevropski kurs i podrška Zapada:

Premijer Gruevski je od početka svog mandata 2006. godine zauzeo proevropski stav i time je dobio neospornu podršku Evrope i SAD. Iako su zbog grčke blokade evropske integracije Makedonije u dugotrajnom zastoju, evro-atlantska orijentacija vlade Gruevskog nikada nije dolazila u pitanje. Ponašanje makedonske vlade u izbegličkoj krizi dodatno je ojačalo poziciju Gruevskog na zapadu, budući da je zbog dugotrajne i ozbiljne krize izazvane izbegličkim talasom, Makedonija kao tranzitna zemlja izuzetno dobila na važnosti.

S druge strane, Aleksandar Vučić je tu vrstu podrške od strane EU dobio odmah pri ulasku u vladu 2012. godine, kada se kao Prvi potpredsednik vlade nametnuo kao pragmatičniji i prihvatljiviji partner Zapadu od premijera Dačića. Time je praktično dobio odrešene ruke za zavođenje svoje autoritarne politike na unutrašnjem planu, koja izgleda kao da se nikoga iz EU ne tiče. Gotovo istovetno kao u Makedoniji, ponašanje Vučićeve vlade u izbegličkoj krizi naišlo je na veliko odobravanje evropskih lidera, zbog čega je Srbija kao država više puta hvaljena, a Vučićeva uloga postala izuzetno važna za samu Evropsku uniju.

Šta donosi budućnost?

Posle dvogodišnje političke krize u Makedoniji, abolicijom svih optuženih u aferama prisluškivanje i državni udar, ali i onih koji su osumnjičeni za nameštanje izbora, makedonska vlast prešla je granicu koju građani te zemlje nisu mogli da istrpe. Po prvi put, posle poprilične uzdržanosti i iako učesnici u svim razgovorima vlasti i opozicije, evropski zvaničnici izrazili su zabrinutost nad dešavanjima u Makedoniji. Pozicija Nikole Gruevskog je ovim veoma uzdrmana, a politička kriza se kreće u pravcu daljeg produbljivanja uz veliku nestabilnost.

Ova uzdržanost primetna je i kod evropskih zvaničnika koji slabo, ili nedovoljno, reaguju na smanjivanje sloboda koje je u primetno u Srbiji. Ostaje da se vidi da li će evropski zvaničnici i u slučaju Srbije čekati nekoliko godina i reagovati tek kad stvari odu predaleko u pravcu koji sasvim sigurno neće biti poželjan pred pristupanje Srbije Evropskoj uniji ili će uticati da se na vreme spreči ono što sada već možemo nazvati „makedonskim scenarijom“.


Autor ovog teksta je Nikola Krstić, politikolog i generalni sekretar nevladine organizacije Inicijativa za demokratsko društvo

Advertisements